U našem selu uvek se velika pažnja posvećivala obrazovanju, stariji su terali mlade da se obrazuju, bilo je I dosta obrazovanih starijih ljudi. Oni su se uvek iizvodili eksperimente u našem selu. Elem, ovo je priča o ubrzanom školovanju u našem selu, koje nikada niko u svetu video nije.

Nikola i Vukašin su brat i unuk čika Voje. Iz pristojnih porodica, što bi se reklo. Inače čika Voja je jedno vreme bio glavni dasa u selu, opijao je ljude svojim pričama ali su ga te priče na kraju odvele u kazamat dalekog sela. Vukašin i Nikola su uvek bili uz čika Voju, sve dok Voja nije otišao iz sela.

Vukašin je bio dobro dete, vredno je učio retko je spavao, ali je voleo da glasno priča i nije trpeo da mu neko protivureči i stane na put. Maštao je da postane glavni u selu, prvi među nama.

Čika Nikola je bio malo drugačiji. On je poticao iz porodice koja je tu bila vekovima, kako je on govorio, "moj pradeda je prvi Srbin koji je hodao ovim prostorima". Niko ga, naravno, nije shvatao ozbiljno, jer je još kao mali upao u bure sa rakijom. Kako su ljudi po selu govorili, nikad se nije potpuno otreznio, i stalno je voleo da izmišlja neverovatne priče i da, po naški "lupa gluposti".

Njih dvojica sa godinama odoše u veliki grad, da završavaju škole.

Vukašin je vredno radio, još manje spavao, i završio je škole.

Nikola je ostao... pa  Nikola, počeo je da pije, i stalno je govorio kako vidi avione koji mu lete iznad kuće, i terao ih je sa metlom.  

Obojica se vratiše u selo posle nekih par godina. Donesoše sa sobom diplome.

Po selu se brzo pronela priča kako je Nikola našao praznu diplomu na Velegradskom Mega Buvljaku, i da je samo rukom dopisao svoje ime ali Vukašinu su svi verovali. Vukašin je stalno pričao kako želi da unapredi selo, da napravi najveću vodenicu koje je selo videlo, da će ona našem selu doneti puno brašna, i da će više seljana raditi. Oko sebe je okupio najbolje majstore, zidare, keramičare, frizere i odškolovao ih na Nikolinom univerzitetu po najnovijim mega trendovima stvorivši od njih stručnjake koji će promeniti selo. Među njima se našao i Stefan, koji je postao zadužen za mir u selu. I on je naravno završio visoke škole prepisujući ali je bio snalažljiv i postao je dobar žandarm koji je pohvatao sve lopove u selu i oročio njihov ukradeni novac, da ipak ne gladuju kad se vrate iz zatvora. Sada nam je u selu bolje nego ikada, brzo se završavaju škole, nova vodenica, pruga i svi to redovno plaćamo u znak podrške. Do duše, uvek nam ostane dovoljno da imamo za kačamak i hleba i masti ali biće nama pečenja za par godina...

Samo da iškolujemo još nekoliko ovakvih i eto nama napredka, a napredak kad se pokrene, teško se zaustavlja.