babaizkomsiluka

U mom selu ima puno dece, valjda zato što mladi ljudi nemaju šta da rade pa se voledu. Ovi stariji što nam vode selo, i oni su puni ljubavi i svako malo neki od njih verbalno izjavi ljubav majci ili nekom drugom članu porodice svog neistomišljenika. Elem...

Kod nas u selu deca imaju školu, ambulantu igraonicu i poslastičarnicu. U školi im je super, učitelj je skroman neki čovek. Uvek nosi isto odelo, krede kupuje u lokalnoj prodavnici a olovke dobija svake nove godine i pred izbore tako da se nakupi dovoljno da ne mora da kupuje čovek. On često mlati praznu slamu jer deca često uče kući iz prvih i ružičastih naprednih udžbenika. Zbunjuju ih procenti i statistika jer u školi uče jedno , a u udžbeniku se to računa drugačije.

Ambulanta je dosta posećena, a i doca je isto jako fin čovek koji s vremena na vreme prošeta selom sa novom modricom. Nema mnogo posla jer niko ne sme biti bolestan, bolest je privilegija kod nas.

U igraonici se klinci igraju novih igara iz belog sveta, uče da pucaju, da stiču razne moći tako da u selu imamo par superjunaka i najboljeg fudbalera koji malo čudno hoda, ne trči ali ima vešte prstiće tako da ga u fudbalu niko ne može pobediti madA je i u drugim igrama pri vrhu.

Poslastičarnica je posebna priča. U njoj radi nekoliko simpatičnih ljudi, a šef je uvek ozbiljan i nosi naočare. On uvek radi, a najbolji slatkiš koji se nudi je šarena laža. Niko u svetu ne zna napraviti takav slatkiš. Toliko je dobar da ljudi jedva čekaju novu turu šarene laže. Kvalitet je najbolja reklama tako da se šarena laža deci deli besplatno, deca se slikaju sa čika Glavnim i radnicima. Čika glavni čak i nabaci osmeh u tom trenutku.

Sve je bilo idilično dok se u selu nije pojavilo putujuće pozorište koje održava večernje predstave. U toku jedne od njih glumac je pitao decu šta oni misle o poslastičarnici i šarenoj laži... Pošto odgovori nisu zadovoljili velikog šefa on je sa svojim radnicima optužio Glumca da iskorištava decu u propagandne svrhe. 

Ishod još uvek čekamo ali znajući da je čika sudija dužan čika Gazdi izgleda da se i ovo poslednje pozorište u selu zatvara... 

Sanjala sam nocas nešto što ni sanovnik ni večiti kalendar ne može rastumačiti te vas stoga molim za pomoć...

Šetam ja šumom i tražim pečurke, pošto mi je penzija taman za račune, kad naiđem na jazbinu i odatle čujem cviljenje... Pogledam uokolo da nema kojeg opasnog stvora. Kad sam se uverila da je veliki vuk sklonjen van šume u zooloski vrt opasnih zverki u drugom selu izvučem iz jazbine malog vučića i jednog starog vuka koji više nije mogao loviti. On je čoporu služio za kopanje jama i arlaukanje. Mali vučić se toliko umiljavao da sam ga ponela u selo, a sa njime je pošao i onaj stari vuk. Vučić je bio tako razigran da ga je većina seljana zavolela i donosila mu hranu, mazila ga i pazila. Kada je porastao počele su se dešavati čudne stvari... Iz raznih budžaka počeli su se pojavljivati pacovi i miševi koji su uništavali naše selo i uzimali i ono malo hrane koje je ostalo od predhodne najezde. Vučić koji je sada već postao snažan i samouveren stalno je pretio tim štetočinama ali nikako da ih se reši pa je u pomoć pozvao i sokola sa Bliskog istoka, nemačkog lovnog terijera da ga usmerava i Britansku lisicu koja je pobegla iz lova...

Svi su oni dobili po kuću i par metara zemlje u selu i oprost svih dugova  koje naprave u prodavnici. Od sibirskog tigra smo dobili maketu mišolovke, od kineskog zmaja maketu staze do grada a soko nam je pored krila podario i vodenicu. Sve je izgledalo bajkovito...

Čak smo i od penzija počeli odvajati da bi pomogli vučku i drugarima da vrate neki seoski dug u megamarketu dole u gradu.

  Uživam ja tako kad odjednom jaka bol u stomaku mi prekinu san. Ustanem kad po selu panika... Vukovi poklali sve ovce, pacovi opustošili ambare, a seljani? Par njih juri i bori se protiv pošasti koja nas je zadesila , a ostali se skamenili od straha i ćute, trpe i čekaju da prođe samo od sebe... 

Da li će proći ako samo sedimo, trpimo i čekamo da nas neko spasi?