babaizkomsiluka

U našem selu uvek se velika pažnja posvećivala obrazovanju, stariji su terali mlade da se obrazuju, bilo je I dosta obrazovanih starijih ljudi. Oni su se uvek iizvodili eksperimente u našem selu. Elem, ovo je priča o ubrzanom školovanju u našem selu, koje nikada niko u svetu video nije.

Nikola i Vukašin su brat i unuk čika Voje. Iz pristojnih porodica, što bi se reklo. Inače čika Voja je jedno vreme bio glavni dasa u selu, opijao je ljude svojim pričama ali su ga te priče na kraju odvele u kazamat dalekog sela. Vukašin i Nikola su uvek bili uz čika Voju, sve dok Voja nije otišao iz sela.

Vukašin je bio dobro dete, vredno je učio retko je spavao, ali je voleo da glasno priča i nije trpeo da mu neko protivureči i stane na put. Maštao je da postane glavni u selu, prvi među nama.

Čika Nikola je bio malo drugačiji. On je poticao iz porodice koja je tu bila vekovima, kako je on govorio, "moj pradeda je prvi Srbin koji je hodao ovim prostorima". Niko ga, naravno, nije shvatao ozbiljno, jer je još kao mali upao u bure sa rakijom. Kako su ljudi po selu govorili, nikad se nije potpuno otreznio, i stalno je voleo da izmišlja neverovatne priče i da, po naški "lupa gluposti".

Njih dvojica sa godinama odoše u veliki grad, da završavaju škole.

Vukašin je vredno radio, još manje spavao, i završio je škole.

Nikola je ostao... pa  Nikola, počeo je da pije, i stalno je govorio kako vidi avione koji mu lete iznad kuće, i terao ih je sa metlom.  

Obojica se vratiše u selo posle nekih par godina. Donesoše sa sobom diplome.

Po selu se brzo pronela priča kako je Nikola našao praznu diplomu na Velegradskom Mega Buvljaku, i da je samo rukom dopisao svoje ime ali Vukašinu su svi verovali. Vukašin je stalno pričao kako želi da unapredi selo, da napravi najveću vodenicu koje je selo videlo, da će ona našem selu doneti puno brašna, i da će više seljana raditi. Oko sebe je okupio najbolje majstore, zidare, keramičare, frizere i odškolovao ih na Nikolinom univerzitetu po najnovijim mega trendovima stvorivši od njih stručnjake koji će promeniti selo. Među njima se našao i Stefan, koji je postao zadužen za mir u selu. I on je naravno završio visoke škole prepisujući ali je bio snalažljiv i postao je dobar žandarm koji je pohvatao sve lopove u selu i oročio njihov ukradeni novac, da ipak ne gladuju kad se vrate iz zatvora. Sada nam je u selu bolje nego ikada, brzo se završavaju škole, nova vodenica, pruga i svi to redovno plaćamo u znak podrške. Do duše, uvek nam ostane dovoljno da imamo za kačamak i hleba i masti ali biće nama pečenja za par godina...

Samo da iškolujemo još nekoliko ovakvih i eto nama napredka, a napredak kad se pokrene, teško se zaustavlja.

Vratio se naš Milojko iz Grada sav pogubljen, blatnjav i izgreban. Svi smo izašli na sokak da vidimo šta mu se dogodilo. Seo Milojko na klupicu, otpio rakijicu i počeo kazivati:

Vraćam se ja iz varoši onim Danskim kraljevskim vozom ( to je zato što voz iz sela do Kraljeva saobraća jednom dnevno) i sidjem na našoj stanici pored reke. Nešto se naoblačilo pa reših da pođem zaregom do sela. Sedoh ja tako kad dodjoše žandarmi pa daj dokumenta, pa ti si popio pivo na stanici, plati kaznu... Ja inatan kao i svaki seljak odbih da platim. Elem, platih posle par vaspitno popravnih metoda i kaznu i ručni rad žandarma. Dok se to završilo otišla zaprega te sam morao ići fijakerom. Ono malo novca što sam imao bilo je dovoljno za pola puta. Odatle dotabanah do sela... Uz put sam  došao na ideju da napravimo stanicu u sred sela! Svi smo se složili i počeli temelj... Došao čak i Glavni dahija da pomogne i zabo ašov u zemlju.

Onda su se lokalne dahije zamenile pa je posle 10tak godina novi dahija pomogao da popunimo temelj i lično usuo prvu lopatu. Narednih desetak godina smo se ponovo svadjali oko prodaje zemlje dahijama iz susedog sela.

Kako to i biva opet smo promenili dahije i ovi novi su nam pomogli da izgradimo perone i postavili prvu ciglu, čak i šine postavili pa sad gledamo kako nam prolaze vozovi.

Posle 40 godina Najnovije dahije su okrečile, postavili slike i proglasili da je stanica spremna, da su rešili naš problem zahvaljujući dobrom čiki u beloj marami koji živi u dalekom selu u peščari i da bi smo se trbali nekako odužiti i dati mu bar polovinu dobre zemlje pokraj reke. 

 Ja ostareh, Milojko je odavno otišao vozom u jednom pravcu, a mi i dalje idemo zapregom do stanice pokraj reke izloženi na milost i nemilost vetrovima iz drugih sela, fijakerima koje ne možemo platiti i žandarmima...A u centru sela gledamo kako nam i dalje prolaze vozovi.

U mom selu ima puno dece, valjda zato što mladi ljudi nemaju šta da rade pa se voledu. Ovi stariji što nam vode selo, i oni su puni ljubavi i svako malo neki od njih verbalno izjavi ljubav majci ili nekom drugom članu porodice svog neistomišljenika. Elem...

Kod nas u selu deca imaju školu, ambulantu igraonicu i poslastičarnicu. U školi im je super, učitelj je skroman neki čovek. Uvek nosi isto odelo, krede kupuje u lokalnoj prodavnici a olovke dobija svake nove godine i pred izbore tako da se nakupi dovoljno da ne mora da kupuje čovek. On često mlati praznu slamu jer deca često uče kući iz prvih i ružičastih naprednih udžbenika. Zbunjuju ih procenti i statistika jer u školi uče jedno , a u udžbeniku se to računa drugačije.

Ambulanta je dosta posećena, a i doca je isto jako fin čovek koji s vremena na vreme prošeta selom sa novom modricom. Nema mnogo posla jer niko ne sme biti bolestan, bolest je privilegija kod nas.

U igraonici se klinci igraju novih igara iz belog sveta, uče da pucaju, da stiču razne moći tako da u selu imamo par superjunaka i najboljeg fudbalera koji malo čudno hoda, ne trči ali ima vešte prstiće tako da ga u fudbalu niko ne može pobediti madA je i u drugim igrama pri vrhu.

Poslastičarnica je posebna priča. U njoj radi nekoliko simpatičnih ljudi, a šef je uvek ozbiljan i nosi naočare. On uvek radi, a najbolji slatkiš koji se nudi je šarena laža. Niko u svetu ne zna napraviti takav slatkiš. Toliko je dobar da ljudi jedva čekaju novu turu šarene laže. Kvalitet je najbolja reklama tako da se šarena laža deci deli besplatno, deca se slikaju sa čika Glavnim i radnicima. Čika glavni čak i nabaci osmeh u tom trenutku.

Sve je bilo idilično dok se u selu nije pojavilo putujuće pozorište koje održava večernje predstave. U toku jedne od njih glumac je pitao decu šta oni misle o poslastičarnici i šarenoj laži... Pošto odgovori nisu zadovoljili velikog šefa on je sa svojim radnicima optužio Glumca da iskorištava decu u propagandne svrhe. 

Ishod još uvek čekamo ali znajući da je čika sudija dužan čika Gazdi izgleda da se i ovo poslednje pozorište u selu zatvara... 

Sanjala sam nocas nešto što ni sanovnik ni večiti kalendar ne može rastumačiti te vas stoga molim za pomoć...

Šetam ja šumom i tražim pečurke, pošto mi je penzija taman za račune, kad naiđem na jazbinu i odatle čujem cviljenje... Pogledam uokolo da nema kojeg opasnog stvora. Kad sam se uverila da je veliki vuk sklonjen van šume u zooloski vrt opasnih zverki u drugom selu izvučem iz jazbine malog vučića i jednog starog vuka koji više nije mogao loviti. On je čoporu služio za kopanje jama i arlaukanje. Mali vučić se toliko umiljavao da sam ga ponela u selo, a sa njime je pošao i onaj stari vuk. Vučić je bio tako razigran da ga je većina seljana zavolela i donosila mu hranu, mazila ga i pazila. Kada je porastao počele su se dešavati čudne stvari... Iz raznih budžaka počeli su se pojavljivati pacovi i miševi koji su uništavali naše selo i uzimali i ono malo hrane koje je ostalo od predhodne najezde. Vučić koji je sada već postao snažan i samouveren stalno je pretio tim štetočinama ali nikako da ih se reši pa je u pomoć pozvao i sokola sa Bliskog istoka, nemačkog lovnog terijera da ga usmerava i Britansku lisicu koja je pobegla iz lova...

Svi su oni dobili po kuću i par metara zemlje u selu i oprost svih dugova  koje naprave u prodavnici. Od sibirskog tigra smo dobili maketu mišolovke, od kineskog zmaja maketu staze do grada a soko nam je pored krila podario i vodenicu. Sve je izgledalo bajkovito...

Čak smo i od penzija počeli odvajati da bi pomogli vučku i drugarima da vrate neki seoski dug u megamarketu dole u gradu.

  Uživam ja tako kad odjednom jaka bol u stomaku mi prekinu san. Ustanem kad po selu panika... Vukovi poklali sve ovce, pacovi opustošili ambare, a seljani? Par njih juri i bori se protiv pošasti koja nas je zadesila , a ostali se skamenili od straha i ćute, trpe i čekaju da prođe samo od sebe... 

Da li će proći ako samo sedimo, trpimo i čekamo da nas neko spasi?